Ljubomir Kokotović – Vrlo važan skup – Izbor iz grafičkog opusa

08. april – 26. april 2024.

U 20 časova održano je umetničko veče posvećeno Ljubomiru Kokotoviću na kojem su učestvovali: Miroslav Kerčov, Zoran Slavić, Duško Kirćanski, Dušan Mikonjić, Stevan Grbić. Moderator: Jasmina Tutorov.

Izložbu je otvorila Jasmina Tutorov, istoričarka umetnosi.

Galerija Grafičkog kolektiva ovog puta predstavlja stvaralaštvo Ljubomira Kokotovića, velikog majstora grafike, kojem su sticaj okolnosti i različite životne pasije i/ili situacije osujetile veća priznanja iz vizure nacionalnog kulturnog korpusa. Ova izložba je kulturološka injekcija koja treba da nas izleči od lakoće zaborava, nemara, i da nam povrati, odnosno nanovo izgradi svest o trajnom, visokokreativnom doprinosu Kokotovića našoj likovnoj umetnosti. Njegov meteorski trag je fagmentarno prisutan na našoj recentnoj umetničkoj sceni i vizuelnoj memoriji savremenika. A do skoro je živeo među nama, gotovo zaboravljen.

 

Ne kaže se tek tako da su umetnici vidoviti. Na svojim grafikama je pored globalne iscrtao i sopstvenu sudbinu. Kao što su i predmeti, akteri njegovih likovnih kompozicija, zatureni i zanemareni, Kokotović je živeo svoje zrelo doba pomalo zatajen u svom selu posvećen novoj pasiji, literaturi u kojoj je takođe bio uspešan. Tokom sedme i osme decenije intenzivno stvara, izlaže, pripadao je eliti naših grafičkih umetnika, onih koji su dospeli do svetskih vrhova. Prošetao je Evropom crvenim tepihom, nažalost kod nas skoro nevidljivim zbog nemara i čudne kulturološke otupelosti. Studijski je boravio u Belgiji, Engleskoj, Francuskoj, Holandiji, Italiji, kod galerista uvaženi umetnik, a i likovni kritičari su visoko vrednovali njegov rad. Giorgio Cortenova je o Kokotoviću napisao „Najača ličnost među mladima u celoj Evropi. Umetnik koji nikoga nije kopirao niti je imao svog idola“. Originalnost su mu priznavali svi poznavaoci grafike. Britanski kritičari su ga ubrajali među četiri najzapaženija crtača novijeg vremena, a laureat je šest prestižnih svetskih nagrada i priznanja od „Premio Evropa“ u Sasoferatu (Italija), 1973. preko Nagrade na Internacionalnom bijenalu grafike, Frešen, (Nemačka), 1973. sve do Priznanja na Internacionalnoj izložbi minijature, Seul, Koreja1984…

Požuteli katalozi danas svedoče o njegovim izlaganjima na kolektivnim izložbama sa Pikasom, Dalijem, Gutuzom, Miroom, Šagalom…

Profesionalno, bio je u vrhunskom društvu svetskih umetnika, a paralelno je vodio krajnje uzbudljiv, avanturističko-rizičan privatan život. Ekvilibristika između blagodeti slave i uspeha, i surovog života među žestokim momcima spremnim na sve, najzad ga je zgrozila i uplašila. Ovaj banatsko-lički korifej je intenzivno živeo i potrošio mnoge blagodeti i iskušenja umetničko-boemske Evrope. Stigao do umetničkog vrha čija mu klima izgleda nije baš prijala.

Banatski ličanin odlučio je zato da prekine tu svoju Odiseju „stranstvovanja“ po umetničkim i avanturističkim destinacijama, da se vrati u rodno Banatsko Karađorđevo. Tu je smirio svoje ljudske nemire i pokušao da pronađe spokoj u izvornoj čistoći zavičaja.

Kad se vratio 1977. godine u rodno Karađorđevo, bavio se pedagoškim radom i još jedno vreme radio je grafiku i dobijao i nacionalne i međunarodne nagrade; 1977. Nagrada na Internacionalnom bijenalu grafike, San Francisko,1979. Nagrada Veliki pečat Grafičkog kolektiva, 1982. Nagrada na Četvrtom bijenalu crteža, Klivlend, Velika Britanija,1983. Nagrada na Šestom bijenalu crteža, Klivlend, Velika Britanija…) a izlagao je do 1991. uglavnom na izložbama u inostranstvu.

Potom je počeo da piše jer je, u jezgru svog umetničkog bića, osećao nemire i izazove za koje je pomislio da može da ih strukturiše jedino kroz jezičko pletivo. Napisao je dve knjige proze „Gud baj Brodvej elo Vrans“ i „Trčanje za svojom senkom“. O njegovom književnom delu Zoran Slavić, priređivač prvog rukopisa, komentariše: „Kokotović je samosvojnost svog umetničkog bića jednostavno preneo iz sveta likovnosti u ambijent jezika, zadržavši duhovitost, sažetost i bliskost karikaturi“.

Ali vratimo se na kreativne početke ovog likovnog velikana, pomalo neobične istorije, kao što je uostalom bilo sve u njegom životu. Naime na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu studirao je slikarstvo u klasi profesora Zorana Petrovića, zavšio 1962. godine i nastavio specijalizaciju slikarstva kod profesora Ljubice Sokić, Zorana Petrovića i Stojana Ćelića, da bi se, po završetku studija, opredelio za grafički likovni izraz. Kokotović je već na Akademiji pokazivao posebnu sklonost ka crtežu a prof. Petrovića svog studenta u tome nije sputavao, jer je bio čovek krajnje liberalnih shvatanja i dopuštao je studentima da razvijaju svoja kreativna interesovanja. Profesor Stojan Čelić podsticao i insistirao na ovom Kokotovićevom talenatu, shvatajući da crtež najviše odgovara senzibilitetu i potrebama njegovog bića. Sticanju grafičkih znanja doprinela je specijalizacija mladog umetnika u Briselu na Visokoj školi arhitekture i vizuelnih umetnosti.

Kokotovićevom maestralnom crtačkom umeću savršeno je odgovarala tehnika linogravure, u to vreme dominirajuća tehnika u radovima umetnika Beogradskog grafičkog kruga. Našao je on tu, po završetku Akademije, svoju kreativnu sabraću čija je zajednička težnja bila traganje za novim likovnim znakovnostima onim, što su tada unele savremeni duh u srpsku grafiku. U ovom okruženju formirao se i stasavao sa grupom kreativnih, ambicioznih, individualaca koji su pronašli svoj izraz u „novim oblicima figuracije (Živko Đak, Miodrag Rogić, Milan Stanojev…). Marija Pušic o njemu 1970. piše “crtački nerv odlikuje i Ljubomira Kokotovića koji se u okviru figurativnih tendencija izdvaja posebnošću tematike pa i grafičkog tretmana svojih kompozicija.“

„Živeti, izgovaram tu reč a ne znam njeno značenje“. Ova Beketova rečenica kao da progovara sa Kokotovičevih grafika. Zaboravljeni, napušteni predmeti koji čekaju – ništa, kao u pozorištu apsurda. Oni tavore u svetu u kome vlada prazno vreme izgubljenosti. Cipele, bicikli, stolice, flaše.. ti pasivni, gotovo neprimetni rekviziti života, dobijaju na ovim grafikama iznenađujuće značenje, postaju subjektivističke parodije ljudskih sudbina. Upili su u sebe promašene živote svojih vlasnika. Kokotovićev crtež, poput seizmografa, registruje stanja koja su iščašeni životi i sudbine vlasnika utisnule u predmete. To je tako ubedljivo, da pasivni rekviziti ožive i samo što ne progovore, ne zavape o svojoj ostavljenoj ništavnosti.

Oblici su iscrtani gipkom linijom koja se superiorno poigrava sa njima. Vođena sigurnošću ruke ali i hirovitošću umetnikovog nemirnog duha, linija deformiše, izobličava, preoblikuje, poružnjuje i kao na klackalici pomera ekspresivno-karikaturalnu ravnotežu. Ironično-humorno, poput dominantnog začina, daje aromu ovim grafikama i bitno doprinosi ubedljivosti na jedan svojstven način, koji zatvara krug komičnog i tragičnog.

Linija je u večitoj avanturi, pa na kompoziciji nastaje bezbroj varijanti istog predmeta. Autor u svojoj kreativnoj zaigranosti nikada dva ista oblika ne ponavlja. Ishabani i bezvredni, svojim nagomilavanjem stvaraju „izobilje“ besmisla postojanja. Sakupljaju se panično u grupe nekad haotične, nekad neznano organzovane, uvek groteskne. Svaki taj predmet zatvoren je svojom usamljenošću, svojom otuđenošću i zato ne postoji mogućnost međusobnog sjedinjenja. Nemogućnost bliskog dodira ostavlja bezdan praznine koja se širi neomeđenom prazninom papira.

Moćnom linijom pojednostavljeni vizuelni prizori progovaraju jezikom simbola, aluzije, metafore, sve sa prizvukom podsmeha, ironije, svedočeći o globalnom duhovnom beznađu.

Kokotović je „prošetao“ svetom ali zavičaj je bio trajno naselje u ovom nesvakidašnjem umetniku. Najveći deo života proveo je u Karađorđevu, među svojim Ličanima. U traganju za korenima i pitoresknim specifičnostima svojih sunarodnika napisao je, arhaičnim ličkim dijalektom, knjigu pripovedaka „Gut Baj Brodvej elo Vrans“.

Priređivač ove knjige Zoran Slavić komentariše „Upravo ta rustikalna jezička književna verzija daje ovoj knjizi izuzetan šarm“. Kokotovićevu potrebu za osmišljavanjem sadašnosti kroz vekovno trajanje vidimo i po zbirci preslica iz Like koje je, kao dragocenost, godinama skupljao i čuvao. Preneo ih je i u grafički ciklus „Lika“. Taj etno artefakt ima za umetnika posebno značenje, postaje kultni objekat, iz kojeg progovaraju preci, dopiru zvukovi minulog doba u čijim odjecima autor traži sebe. Realno se pretvara u simbolično. Preslica, misteriozno-sentimentalni predmet spreman je za Kokotovićev stvaralački ritual.

Unutar plošne figurativne forme preslice islikani su krajnje precizno, metodično, minijaturni apstraktni motivi u obliku geometrijskih i vitalističkih oblika, pa je sve to raskošno umnoženo i na kraju sabrano u kompoziciono jedinstvo. Linija, sa svojim bezbrojnim bravurama, stvara ornamentalnu strukturu koja poprima sklopove muzičkog kontrapunkta. Umetnik (pre)poznaje lozinku simbola, pa su ti magični oblici, krugovi, spirale, krstovi… “pročitani” kao znakovi koji prerastaju opsenu vremena i preko kojih se prošlost i sadašnjost prepoznaju jedna u drugoj. Pred nama je moćna, životvorno pulsirajuća likovna relikvija.

Ljubomir Kokotović je na jednom ciklusa radova potpuno napustio figurativnu formu i približio se u apstrakciju. indikativno, ta promena se vezuje za njegov boravak u Umetničkoj koloniji Ečka,1968. godine. Tada je umetnicima, učesnicima Kolonije, postavljena tema „Zrenjanin i okolina“. Kao odgovor na “zadato” Kokotović radi dve asocijativno-apstrakne linogravure nazvane “Suncokreti posle kiše“, nastale iz njegove emotivne i vizuelne prisnosti sa motivom. Na kompoziciji se sve postiže nemirnom, treperavom, nervaturom linija. Izlomljene, isprekidane, čas oštro povučene, ekpresivne, čas tanano bespomoćne, one su tragovi osetljivosti svesti i ruke. Refleksija duhovnog stanja autorovog pred umirućem biljem. Linije se razuđuju, ukrštaju, prepliću, sledom nekog haotičnog ritma. Tragajući dalje za novim igrama ritmičkih struktura autor doseža na linogravuri „Ritam“ 1968. godine potpuno apstraktnu kompoziciju. Spletovi spontano, nervozno povučenih linija i izbockane tačkice su na kompoziciji u dinamičnom i tenzičnom komešanju. Kokotović je na ovoj linogravuri dostigao potpuno oslobođen likovni izraz, a po meri lične osetljivosti.

Ovom maestru likovne umetnosti, kome je linija bila osnovno izražajno sredstvo i podsticaj za kreativne uzlete, 1982. godine dodeljena je nagrada „Veliki pečat“ Grafikog kolektiva Beograd. Tada je napisano sledeće obrazloženje: “Nagrada se dodeljuje Kokotoviću za neobičan izbor ikonografskih znakova u kojima se očituje lucidnost autora savremene poetike koji neguje poseban grafički izraz u tehnici duboke štampe“. Evo maestra danas, tu u Galeriji, na jubilarnoj 75-oj godišnjici Grafičkog kolektiva.

Jasmina Tutorov

 

Među umetnicima čije stvaralaštvo predstavlja značajan autorski segment u drugoj polovini XX veka izdvaja se opus Ljubomira Kokotovića (1936 – 2022).

Izložba „Vrlo važan skup“ povod je da se kroz durbin novog milenijuma mapira stvaralački doprinos tog jedinstvenog umetnika. Kokotovićeva mladost obeležena je brojnim putovanjima i selidbama, od rodnog Banatskog Karađorđeva do Beograda, Brisela, Londona, Amsterdama, Rima, Pesara… a taj tok izuzezetno kreativno uspešan, obeležen je i izazovima boemskog / avanturističkog života, utišan je i promenjen povratkom u rodno Karađorđevo.

Diplomirao je 1962. i magistrirao 1965. godine slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Ipak, Kokotović je svoj vanredni dar za crtanje ostvario u grafici koju je nastavio da studira na Akamediji za dekorativne umetnosti i arhitekturu u Briselu. Već u Beogradu nastaju njegove prve linogravure predstavljene 1965. na debitantskoj izložbi u Grafičkom kolektivu. Likovna kritika je prepoznala novog aktera umetničke scene uvažavajući u njegovoj grafici osobenu fluidnost crteža i kvalitet vibrantnog poteza koje je gorkim humorom i melanholičnom setom sublimirano u ovaj umetnički kredo. Novu figuraciju, aktuelni poetski diskurs, Kokotović je razumeo kao alternativnu formu u vremenu.

Sa beogradske Akademije poneo je u svet izazov linogravure, a opiti sa ovim “gigantskim bakrorezom” nastalim u školskoj praksi, koincidiraju sa istraživanjem vrednosti materijala, njegove strukture i ekspresije na internacionalnoj likovnoj sceni. Linogravura je obeležila Kokotovićevo stvaralaštvo, privlačna kao medij koji je otvoren za eksperimentisanje i izuzetno senzibilizovanu rukopisnu ortografiju.

 

 

Neobičan je izbor ikonografskih znakova u kojima se ogleda lucidnost autora, a u grafičkom postupku izražava vitalnost savremene umetničke estetike. Od grupisanih predmeta, oporog humora i dozom cinizma, on gradi jednu simboličku predstavu sveta. Skupovi i varijacije srodnih oblika – stolice, flaše, bicikli, cipele, kolica, kacige – kao bezlično mnoštvo psiholoških prizora, metafore su o neprekidnom trajanju homo ludensa kroz ponavljanja.

Grafička artikulacija je ostvarena živom linijom, koja je Kokotovićevo osnovno izražajno sredstvo u sistemu po kojem kompoziciona shema izrasta u osoben i prepoznatljiv likovni znak. Potencirani asketizam motiva i njihova britka i provocirajuća vizuelna opservacija u celinama sličnog sadržaja zapravo otvaraju imaginarni prostor drame apsurda beketovskog naboja. Bicikli, ravničarski simbol kretanja ili stolice u sceničnoj atmosferi, česti su motivi. Ti obezljuđeni predmeti su i svojevrsni otisci ličnosti profilisanih psiholoških portreta. I nazivi radova “Ritam”, “Šetnja u krug”, “Vrlo važan skup” ili “Idiotiski izum” sublimiraju put kroz zamišljene svetove i jezike do vizuelnih partitura i muzičkih ritmova Glamočkog nemog kola, nastalog u Lici, postojbini umetnikovih predaka. Velika Kokotovićeva kolekcija autentičnih preslica iz Like poslužila je autoru da njihovu složenu etno-strukturu prevede u zgusnuti grafički zapis. Najplodniji Kokotovićev stvaralački period su sedma i osma decenija XX veka.

 

Ljubomir Kokotović – Vrlo važan skup

 

Njegova intenzivna umetnička aktivnost odvijala se paralelno u jugoslovenskom kulturnom prostoru i u inostranstvu, a izlagao je na relevantnim prezentacijama umetnosti grafike i crteža; od 1963. na Bijenalu Jugoslovenske grafike u Zagrebu do 1991. na Internacionalnoj izložbi u Torontu. Preko stotinu kolektivnih prezentacija govori o stvaralačkoj posvećenosti i ambiciji umetnika. Dok je kao svetski putnik živeo i stvarao u gradovima Evrope (najduže u Italiji), nastavljao je da gradi sopstveni asocijativni jezik simbola i znakova, spontane eskpresije i specifične atmosfere kojima je prepoznat na međunarodnoj likovnoj sceni. Laureat je brojnih i značajnih nacionalnih i internacionalnih nagrada; od prve u Ečkoj 1967, zatim nagrada na internacionalnim bijenalima u Nemačkoj, Americi, Velikoj Britaniji do priznanja u Seulu 1984. godine. Među nacionalnim priznanjima nagrada „Veliki pečat“ Grafičkog kolektiva 1982. predstavljala je profesionalnu satisfakciju Kokotovićevoj zreloj stvaralačkoj fazi. Samostalno je izlagao (1965 ̶ 2022) na desetak izložbi u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Somboru i u inostranstvu (1971 ̶ 1975); Amsterdamu, Briselu, Raveni, Bolonji, Rimu, Padovi, Modeni, Parmi, Pesaru. Galeristi, novinari i kritičari na domaćoj i internacionalnoj sceni u svojim osvrtima, recenzijama i autorskim tekstovima imali su veoma podsticajni stav, a između ostalog svrstavan je među najbolje crtače na recentnoj sceni Evrope.

Tako je Đorđo Kartenova, italijanski kritičar pisao: „Uistinu čudnovat pesnički zanos gde dostiže finu atmosferu muzikalnosti osećanja ironije, i savesti vremena sa ovo malo svakidašnje filosofije koja nam pomaže da shvatimo životnu priču.“ Deo Kokotovićeve profesionalne afirmacije je i podatak da je u Raveni, 1972. na izložbi „Mini Arte“ izlagao grafike sa Miroom, Pikasom, Dalijem, Šagalom. Njegove grafike i crteži čuvaju se u muzejskim, galerijskim i privatnim kolekcijama, a kritičarske reference i studijski tekstovi svedoče o autorskoj kreativnoj moći. Povratak u Banatsko Karađorđevo i porodičnu kuću, predstavljao je prelomni trenutak u ovoj biografiji. Postao je omiljeni profesor u Srpskoj Crnji, živeo je van domašaja urbanih tokova, farma ovaca značila je njegov povratak prirodi. Grafike je manje radio i izlagao, ali je počeo da piše.

Bodlerova ideja da je talenat jedinstven, a da su samo ispoljavanja različita, potvrđena je u knjigama „Gut baj Brodvej, elo Vrans“ iz 1996. i „Trčanjem za svojom senkom“ publikovana 2006. godine, koje je kritika pozitivno ocenila. Može se reći da je linogravura zapalila vatru u stvaralaštvu Ljubomira Kokotovića, tehnike koja omogućava bitku u materijalu, i mnoge pasije i borbe koje su obeležile njegov život (izostanak nacionalnog priznanja), postale su više od urbane legende.

Ljiljana Ćinkul

 

Katalog možete preuzeti ovde