Ljubomir Kokotović – Vrlo važan skup

Od 08. do 26. aprila 2024.

Izbor iz grafičkog opusa

Među umetnicima čije stvaralaštvo predstavlja značajan autorski segment u drugoj polovini XX veka izdvaja se opus Ljubomira Kokotovića (1936 – 2022).

Izložba „Vrlo važan skup“ povod je da se kroz durbin novog milenijuma mapira stvaralački doprinos tog jedinstvenog umetnika. Kokotovićeva mladost obeležena je brojnim putovanjima i selidbama, od rodnog Banatskog Karađorđeva do Beograda, Brisela, Londona, Amsterdama, Rima, Pesara… a taj tok izuzezetno kreativno uspešan, obeležen je i izazovima boemskog / avanturističkog života, utišan je i promenjen povratkom u rodno Karađorđevo. Diplomirao je 1962. i magistrirao 1965. godine slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Ipak, Kokotović je svoj vanredni dar za crtanje ostvario u grafici koju je nastavio da studira na Akamediji za dekorativne umetnosti i arhitekturu u Briselu. Već u Beogradu nastaju njegove prve linogravure predstavljene 1965. na debitantskoj izložbi u Grafičkom kolektivu. Likovna kritika je prepoznala novog aktera umetničke scene uvažavajući u njegovoj grafici osobenu fluidnost crteža i kvalitet vibrantnog poteza koje je gorkim humorom i melanholičnom setom sublimirano u ovaj umetnički kredo. Novu figuraciju, aktuelni poetski diskurs, Kokotović je razumeo kao alternativnu formu u vremenu. Sa beogradske Akademije poneo je u svet izazov linogravure, a opiti sa ovim “gigantskim bakrorezom” nastalim u školskoj praksi, koincidiraju sa istraživanjem vrednosti materijala, njegove strukture i ekspresije na internacionalnoj likovnoj sceni. Linogravura je obeležila Kokotovićevo stvaralaštvo, privlačna kao medij koji je otvoren za eksperimentisanje i izuzetno senzibilizovanu rukopisnu ortografiju.

 

 

Neobičan je izbor ikonografskih znakova u kojima se ogleda lucidnost autora, a u grafičkom postupku izražava vitalnost savremene umetničke estetike.

Od grupisanih predmeta, oporog humora i dozom cinizma, on gradi jednu simboličku predstavu sveta. Skupovi i varijacije srodnih oblika – stolice, flaše, bicikli, cipele, kolica, kacige – kao bezlično mnoštvo psiholoških prizora, metafore su o neprekidnom trajanju homo ludensa kroz ponavljanja.

Grafička artikulacija je ostvarena živom linijom, koja je Kokotovićevo osnovno izražajno sredstvo u sistemu po kojem kompoziciona shema izrasta u osoben i prepoznatljiv likovni znak. Potencirani asketizam motiva i njihova britka i provocirajuća vizuelna opservacija u celinama sličnog sadržaja zapravo otvaraju imaginarni prostor drame apsurda beketovskog naboja. Bicikli, ravničarski simbol kretanja ili stolice u sceničnoj atmosferi, česti su motivi. Ti obezljuđeni predmeti su i svojevrsni otisci ličnosti profilisanih psiholoških portreta.

I nazivi radova “Ritam”, “Šetnja u krug”, “Vrlo važan skup” ili “Idiotiski izum” sublimiraju put kroz zamišljene svetove i jezike do vizuelnih partitura i muzičkih ritmova Glamočkog nemog kola, nastalog u Lici, postojbini umetnikovih predaka.

Velika Kokotovićeva kolekcija autentičnih preslica iz Like poslužila je autoru da njihovu složenu etno-strukturu prevede u zgusnuti grafički zapis.

Najplodniji Kokotovićev stvaralački period su sedma i osma decenija XX veka.

Njegova intenzivna umetnička aktivnost odvijala se paralelno u jugoslovenskom kulturnom prostoru i u inostranstvu, a izlagao je na relevantnim prezentacijama umetnosti grafike i crteža; od 1963. na Bijenalu Jugoslovenske grafike u Zagrebu do 1991. na Internacionalnoj izložbi u Torontu. Preko stotinu kolektivnih prezentacija govori o stvaralačkoj posvećenosti i ambiciji umetnika. Dok je kao svetski putnik živeo i stvarao u gradovima Evrope (najduže u Italiji), nastavljao je da gradi sopstveni asocijativni jezik simbola i znakova, spontane eskpresije i specifične atmosfere kojima je prepoznat na međunarodnoj likovnoj sceni. Laureat je brojnih i značajnih nacionalnih i internacionalnih nagrada; od prve u Ečkoj 1967, zatim nagrada na internacionalnim bijenalima u Nemačkoj, Americi, Velikoj Britaniji do priznanja u Seulu 1984. godine. Među nacionalnim priznanjima nagrada „Veliki pečat“ Grafičkog kolektiva 1982. predstavljala je profesionalnu satisfakciju Kokotovićevoj zreloj stvaralačkoj fazi. Samostalno je izlagao (1965 ̶ 2022) na desetak izložbi u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Somboru i u inostranstvu (1971 ̶ 1975); Amsterdamu, Briselu, Raveni, Bolonji, Rimu, Padovi, Modeni, Parmi, Pesaru. Galeristi, novinari i kritičari na domaćoj i internacionalnoj sceni u svojim osvrtima, recenzijama i autorskim tekstovima imali su veoma podsticajni stav, a između ostalog svrstavan je među najbolje crtače na recentnoj sceni Evrope.

Tako je Đorđo Kartenova, italijanski kritičar pisao: „Uistinu čudnovat pesnički zanos gde dostiže finu atmosferu muzikalnosti osećanja ironije, i savesti vremena sa ovo malo svakidašnje filosofije koja nam pomaže da shvatimo životnu priču.“ Deo Kokotovićeve profesionalne afirmacije je i podatak da je u Raveni, 1972. na izložbi „Mini Arte“ izlagao grafike sa Miroom, Pikasom, Dalijem, Šagalom. Njegove grafike i crteži čuvaju se u muzejskim, galerijskim i privatnim kolekcijama, a kritičarske reference i studijski tekstovi svedoče o autorskoj kreativnoj moći. Povratak u Banatsko Karađorđevo i porodičnu kuću,
predstavljao je prelomni trenutak u ovoj biografiji. Postao je omiljeni profesor u Srpskoj Crnji, živeo je van domašaja urbanih tokova, farma ovaca značila je njegov povratak prirodi. Grafike je manje radio i izlagao, ali je počeo da piše.

Bodlerova ideja da je talenat jedinstven, a da su samo ispoljavanja različita, potvrđena je u knjigama „Gut baj Brodvej, elo Vrans“ iz 1996. i „Trčanjem za svojom senkom“ publikovana 2006. godine, koje je kritika pozitivno ocenila. Može se reći da je linogravura zapalila vatru u stvaralaštvu Ljubomira Kokotovića, tehnike koja omogućava bitku u materijalu, i mnoge pasije i borbe koje su obeležile njegov život (izostanak nacionalnog priznanja), postale su više od urbane legende.

Ljiljana Ćinkul

 

Preuzmite katalog