Branislav Strugar – „Nika“ ili „Forme kao koncepti“ ili „Crtanje svetlošću“

20. mart 2023.

Kako u stenama, talasima, granju, oblacima pa i tragovima ljudske ruke, i njihovim međusobnim odnosima, često istaknutih svetlo-tamnim partijama, senkama, tonovima ili pak koloritom, prepoznati spokoj, uznemirenost, neizveznost…. na to nam odgovor daje ova Strugarova izložba.

U praksi pejzažista, fotografija se često određuje kao instrument registrovanja realnosti. U slučaju Branislava Strugara ovog puta izložene fotografije otvaraju put u vrednovanje fotografije kao totalne kreacije i ekspresije u celosti. Rečju, crtanja svetlošću, pomoću fotoaparata i na foto-papiru. Autor dodaje: „Svetlo omogućava da vidimo, ali senka čini atmosferu koju osećamo”. Rafinirana poetika i uverljiva logika sjedinjuju ove fotografije dok ih spoj senzibilnosti i metodologije čini harmoničnim.

Razlog za sagledavanje ovog dela opusa Branislava Strugara nije samo u njegovoj fotografskoj kreativnosti i višedecenijskom prilježnom prisustvu na našoj likovnoj sceni. Njegovo delo neminovno uvodi u širi kontekst razmišljanja o tome šta se sve fotografijom može saopštiti, u potrazi za formom koja gradi sadržaj. Izbor fotografija koje teže apstrakciji ili to jesu, poetskoj ili geometrijskoj, uvek polazeći od prirode, to jest pejzaža / predela ili detalja, govori nam o tome da fotografija, poput drugih likovnih umetnosti, takođe može biti pre-vizualizovana: da pre nego što fotografiju snimi fotograf u svojoj svesti formira određeni mentalni model kojim se rukovodi „putujući“ pejzažom. Prvi korak je da „prirodu koristi kao svoj atelje“ (Dragoljub Tošić u monografiji Branislav Strugar: Fotografske ekspresije). Drugi korak je prethodno definisan mentalni model koji mu omoguće da isključi sve druge eventualno zatečene „događaje na licu mesta“. Oslobađajući svoju kreativnost u maksimalno mogućoj meri, Strugar nastoji da registruje apstraktan i simbolički sadržaj u realnosti konkretnog sveta – da vizualizuje suštinu stvari. Svaka izložena fotografija iz šireg izbora koji je fotograf sam nazvao „za svoju dušu“ rezultat je posebnog čina konstrukcije – „konstrukcije“ koja se često koristi za slikarsko delo kada se unapred zacrta da se ono precizno elaborira. Strugar, zapravo, crtajući formu saopštava ideju/koncept.

Magnetizam ovih fotografija leži u trećem koraku: činjenici da se one sve na nešto odnose, što bi se moglo označiti kao asocijacija, ekspresija, imitacija, mistika. Sam fotograf kaže: „Ovi snimci nastali su iz potrebe da likovnim jezikom izrazim svoja osećanja. Kod stvaranja takvih dela sloboda u pristupu i radu je potpuna. Nema zadataka i namene, samim tim nema ni usmerenja ili ograničenja.“

Na kraju, postavljam pitanje i vama i sebi: jesu li ove fotografije pejzaži? Jesu, ali prevazilaze predmetnost, jer prevashodno poseduju imanentnu likovnost koja uključuje istančan senzibilitet prema zatečenim oblicima. Autor zna i satima da čeka trenutak: da se sunčevi zraci promole, nadođe plima, nadviju oblaci, spusti magla, zaveje mećava, zapljusnu talasi, ukaže senka. Tako od predmeta u prirodi stvara predmet po sebi. Zapravo, stvara svoj „slučaj“ u prirodi iniciran osećajnošću koju želi da nam prenese.

Milena Marjanović

 

Razlog za sagledavanje opusa Branislava Strugara nije samo u njegovoj fotografskoj kreativnosti i višedecenijskom prisustvu na našoj likovnoj sceni. Njegovo delo neminovno uvodi u širi kontekst razmišljanja o tome šta se sve fotografijom može saopštiti, i na koji način. Izbor fotografija koje teže apstrakciji ili to jesu, poetskoj ili geometrijskoj, uvek polazeći od prirode, to jest pejzaža/predela ili detalja, govori nam o tome da fotografija, poput drugih likovnih umetnosti, takođe može bii pre-vizualizovana: da pre nego što fotografiju snimi fotograf u svojoj svesti formira određeni mentalni model kojim se rukovodi „putujući“ pejzažom. Prvi korak je da „prirodu koristi kao svoj atelje“. Drugi korak je pre-definisan mentalni model. Magnetizam ovih fotografija leži u trećem koraku: činjenici da se one sve na nešto odnose, što bi se moglo označiti kao asocijacija, ekspresija, imitacija. Sam fotograf kaže: „Ovi snimci nastali su iz potrebe da likovnim jezikom izrazim svoja osećanja. Kod stvaranja takvih dela sloboda u pristupu i radu je potpuna. Nema zadataka i namene, samim tim nema ni usmerenja ili ograničenja.“ Otud nazivi pojedinih serija kao šo su „Nedokučivo“, „Uzburkanost“, „Neizvesnost“, „Spokoj“…

 

Branislav Strugar: biografija

Fotografijom je počeo da se bavi 1968. godine, status slobodnog umetnika ima od 1997, a zvanje Istaknutog umetnika fotografije ULUPUDS-a od 2002. Prevashodno je poznat po fotomonografijama gradova i manastira (14). Laureat je, između ostalog, Godišnjih nagrada ULUPUDS-a 1992, 1995, 1997, 2000, 2002. i 2006. kao i Nagrade za životno delo, 2008. godine.