OTISCI • TRAGOVI • PROSTORI
EHO SLOBODE
U četvrtak, 29. maja 2025. godine u Galeriji Grafički kolektiv otvorena je 73. Majska izložba grafike i dodeljena nagrada Veliki pečat Grafičkog kolektiva. Jedna od najvažnijih i najdugovečnijih manifestacija posvećenih grafičkoj umetnosti u Srbiji i regionu, predstavlja umetnike različitih generacija, senzibiliteta i poetskog diskursa. Tokom svoje duge istorije, Majske izložbe bile su nezaobilazni prostor za prezentaciju savremene grafičke produkcije i punkt u kojem se neguje sloboda – estetska, misaona, izvođačka. Mladim umetnicima prilika su za debitantsko predstavljanje dok istovremeno omogućavaju praćenje individualnog umetničkog razvoja etabliranih stvaralaca. Ovogodišnja izložba, naslova OTISCI · TRAGOVI · PROSTORI – EHO SLOBODE, prirodno nastavlja tu nit kreativnog toka. Učešćem 125 autora u godištima rođenja od 1935. do 2004. godine, potvrđuje vitalnost grafičke scene i svedoči o kontinuiranoj relevantnosti izložbe. U postavku su uključena dela različitih tehnika – klasične duboke, ravne štampe i digitalni otisci na papiru, foliji, platnu, tkanini. Dominiraju veliki formati, poliptisi, grafičke instalacije i prostorne instalacije autora koji preispituju tradicionalne tehnike i transformišu ih kroz recente idejne diskurse i eksperimentalne postupke.
Radovi apstraktnih ili figurativnih, fragmentarnih, ritmičkih, repetitivnih formi, dela crtačke preciznosti, likovne artikulacije i naglašenog ekspresivnog potencijala komuniciraju širok opseg značenjskih aspekata – intimnih, simboličkih, prostornih, narativnih, egzistencijalnih, društveno refleksivnih. Bogata postavka manifestuje karakteristične tendencije koje markiraju umetničke preokupacije u savremenoj vizuelnoj praksi a pažljiva selekcija radova doprinosi koherentnosti izložbe.
Žiri za nagradu Veliki pečat 2025. sastao se u sredu, 28. maja 2025. u 11,30h i radio u sastavu: Ljiljana Stojanović, grafičarka, Zoran Todoović, vizuleni umetnik i Ljiljana Ćinkul, istoričarka umetnosti. Posle pažljivog pregledanja radova 125 autora i sužavanjem liste predloženih, jednoglasno je doneta odluka da nagrada Veliki pečat na ovogodišnjoj Majskoj izložbi pripadne Milici Bjelanović za rad „Monolog“ u visokoj štampi.
Monolog, Milica Bjelanović, nagrada Veliki pečat 2025.
Obrazloženje žirija:
Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, 1988. godine u klasi profesora Živka Đaka. Eho te dobre umetničke škole pulsira u njenom radu ali su i stvaralačko iskustvo pratile metamorfoze u idejnom i vizuelnom sloju rada. Da ne pominjemo da živimo u bezobalnom svetu o kome nije lako opstati, u umetnosti posebno tzv. slabiji pol. A Milica Bjelanović je primer istrajnosti i talenta, ličnost dobre precepcije i odnegovanog senzibiliteta. Danas, kao zrela stvaralačka ličnost ona fokus svog idejnog koncepta poentira svođenjem podataka na elementarno, blisko ideji – manje je više.
Naime, proteklih godina umetnica istražuje mogućnost vizuelnog izraza redukcijom forme kao i njenim asimetričnim aktivizmom. I upravo nagrađena grafika „Monolog“ primer je tog monohromnog znaka koji sublimiše jednostavnost i dominaciju kreativne supstance.
DOKAZ VITALNOSTI GRAFIČKE SCENE
Majska izložba grafike Beogradskog kruga 2025.
Ovogodišnja Majska izložba grafike, 73. po redu, označena terminima Otisci, Tragovi, Prostori, Eho slobode, nastavljajući tradiciju da bude smotra savremenih umetničkih tendencija, takođe beleži i prvu četvrtinu 21. stoleća koje je, bar kad je grafika u pitanju, aktualiziralo pitanje – šta je grafika danas, a to ,,danas’’, odnosilo se na promene koje su donele savremene digitalne tehnologije. Pitanje je pogotovu bilo aktuelno za grafiku Beogradskog kruga kojoj se zameralo da ostaje u granicama tradicionalnih tehnika kada su nove mogućnosti uveliko prevazilazile ograničenja ne samo u tehničkom već i izražajnom i kreativnom domenu. U međuvremenu, progresivni skokovi u razvoju ovih tehnologija i pojava veštačke inteligencije reaktualizuju ovo pitanje ponavljajući staru upitanost novim nedoumicama – šta je grafika u eri veštačke inteligencije i šta bi još mogla biti. Istine radi, pitanje šta je grafika, postavljalo se često, kako u teoriji tako i praksi. Ovo ne treba da čudi jer se grafika kao samostalna disciplina smestila u prostor između slike i crteža. Od početka označena kao ,,umetnost za narod’’ ili „crna umetnost’’, po Etjenu Suriou, njoj ne pripada određeno mesto jer ako je svaka umetnost određena ,,primarnim senzibilnim kvalitetom’’, takav ne postoji za grafiku. Tako na primer, ako je crtežu svojstvena linija, a slikarstvu boja, grafika bi bila negde između. Kao „crnoj umetnosti“ upotreba linije vezivala bi je za crtež, a izuzeće boje vezivalo bi je za svetlost, odnosno fotografiju koja operiše svetlošću lišene boje. Upotreba boje odavno grafiku izuzima iz ovako definisane pozicije približavajući je slici. U vreme angažovane umetnosti grafika će biti označena kao ,,žurnalistika umetnosti’’ zbog svojih svojstava da na pojave reaguje direktno i ubojito ekspresijom crno- belog jezika i mogućnošću umnoženog grafičkog lista poput štampe. Pojava različitih kompjuterskih programa specijalizovanih za obradu fotografije, u dizajnerske i arhitektonske namene, otvorile su neslućene mogućnosti obrade vizuelnih materijala. Jedna od posledica je i ta što je u umetničkom govoru došlo do potiskivanja termina ,,likovno’’ u ,,vizuelno’’ iako se radi o potpuno različitim izražajnim medijima i svojstvima. Govorilo se da mašina može obrađivati ideju, ali je ona ipak ne rađa. U osnovi ovaj stav iako tačan ipak je proizveo takve rezultate da je na kraju ideja sve manje postajala vidljiva pred tehničkim rešenjima koja su sve više pokazivala uniformnost izraza. Svet aktuelnih ideja pokazivao se prilično ograničen pred ograničenjima mašinskih mogućnosti obrade. Ličnost umetnika kao sloj dela, sve više se gubila u svojoj autentičnoj pojavnosti i iskazivanju. Pokazalo se da mašina kao novi alat može biti produžetak ruke ali u ni u kom slučaju je ne može zameniti o čemu je svojevremeno pisao Anri Fosijon. Mnoga od ovih pitanja mogu se iščitavati i na ovoj Majskoj izložbi grafike Beogradskog kruga, s tim što se mora konstatovati da je prati konstantna vitalnost grafičke scene, potvrđena velikim brojem mlađih umetnika u širokom dijapazonu različitih tehnika. Ono što ostaje uočljivo kao neki potisnuti, a ipak primetljivi dijalog između tradicionalnih i digitalnih izraza je i to da klasični individualni stvaralački postupak snažno proširuje mogućnosti likovnog izraza dotle da je vidljivo prevazilaženje nekih osobenosti beogradske grafičke škole. U tome je možda i seme nekih daljih tokova koji će veći naglasak stavljati ne samo na povratku starih, klasičnih stvaralačkih postupaka znatno proširenih izražajnih mogućnost.
U tom duhu može se posmatrati i nagrađeni rad Milice Bjelanović “Monolog”,minimalistički grafički znak realizovan u visokoj štampi linoreza.Stoga se ovaj minimalizam može čitati i kao vapaj za obnovom klasičnih značenja i kroz sintagmu “manje je više”, povratak temeljima autonomnog grafičkog jezika. Počnimo ljubav iz početka, kao što uostalom i nastava grafike počinje linijom i njenim pokretanjem prostora.
Dovoljno za pokretanje mnogih pitanja koja su pred umetnicima, ali i teoretičarima umetnosti.
Mehmed Slezović, Danas, 16. jun 2025.
